28.02.2016.

dvacet sedam

Kontala sam se prekjučer da napišem post, pa jučer, pa evo danas pišem post. Ili možda sanjam. Uglavnom, previše pritiska, previše svega što se rijetko sa kime može podijeliti. Prija par dana položih najteži ispit na godini i padoh jedan od najtežih životnih ispita. Ja nisam i nikad se neću znati nositi sa smrću. Kako god okrenem, meni je to baš nekako apstraktan pojam. Posebno danas kad se sve manje srećemo, sve manje družimo, čujemo se na fejsu, viberu i šta ja znam čemu još. I onda ne kontam što mene osuđuju da sam kao hladna, ne volim nikoga. Mislim nije to ne mogu ja da plačem samo zato što to društvo od mene zahtijeva. Ja ću plakati ako i kad se meni bude plakalo, možda ne danas, možda ne sutra, ni idući mjesec, ni godinu. Ali plakaću ili pokazati tugu onda kad ja to osjetim, kad moj mozak osjeti.


Stariji postovi